Serbian Holocaust
Aleksandar Ajzinberg
Beogradski arhitekt Aleksandar Ajzinberg imao je 11 godina kada je Jugoslavija napadnuta u aprilu 1941. godine. Njegov otac, beogradski arhitekta Matvej Ajzinberg, ubijen je u Semlin Judenlager-u. Aleksandar i njegova majka Greta rat su preživeli krijući se po Homoljskim planinama i pod zaštitom četnika Draže Mihajlovića.
Posle oslobođenja, Aleksandar je saznao da su njegova baka Rozalija Konard kao i njegova tetka Erna Soić takodje preživele rat krijući se u kući Mihajla Rajkovića, vlasnika prodavnice knjiga u Beogradu.
Gospodin Azinberg napisao je svoju životnu priču u knjizi "Pisma Matveju", Prosveta 2006, Beograd. Knjiga se sastoji od pisama u kojima Aleksandar odgovara na pitanja svoga sina Matveja. Matvej danas živi u Izraelu noseći ime svoga dede.
Dobro, mislim da sve što se dogodilo možda nije interesantno za vas, ali sve vreme dok smo bili pod četničkom zaštitom – da, nisu svi znali da smo Jevreji, ali viši oficiri su znali – nije bilo preporučljivo ni za nas, pa ni za četnike i oficire da govore svoja prava imena, odakle su i tako dalje, da neko od članova njihovih porodica ne bi imao problema.Tako sam u jednom trenutku bio,ne znam kako se na engleskom kaže za ženu koja pomađe na porođaju, mi kažemo babica. Bio sam babica.
Transkript intervjua na srpskom jeziku autorizovan od strane gospodina Aleksandra Ajzinberga
Dakle, vi ste 1941…
…Imao 11 godina.
I bili ste u Beogradu?
U Beogradu sam rodjen i živeo sam u Beogradu do 6.aprila, kada je Beograd bombardovan.
A posle toga?
Pobegao sam, sa svojim ocem, naravno, u selo udaljeno 50-ak kilometara od Beograda - Sopot. I desilo se da smo tu živeli u trenutku ulaska nemačkih trupa u Sopot.A njihovo pojavljivanje u Sopotu je vezano sa mojom prvom pustolovinom, jer (videćete to u mojoj priči) bio sam na čelu nemačkih trupa. Zašto, to je duga priča. Otac me je istukao, dobio sam posle batine zbog toga.Nekoliko dana kasnije, morali smo da nosimo žute trake.
Ko vas je prijavio, kako su saznali da ste Jevreji?
Znali su, jer smo se prijavili vlastima u Sopotu.
Otvorite oči, morate da se prijavite?
Tako nekako, ali to je bilo malo selo i svako je znao da smo novodošli i da živimo tu. A, mislim da čak nismo ni očekivali ono što se dogodilo.
Naravno, nije bilo razloga za to.
Proveli smo neko vreme, moj otac je bio arhitekt, on je projektovao školu u selu u blizini Sopota, i seljani su mu rekli: ma šta da se dogodi Jevrejima u Beogradu, pa i u Sopotu – bilo je tu još jevrejskih porodica - oni će ga čuvati i njemu se neće ništa dogoditi, zato što je projektovao njihovu školu i zato što su ga voleli.
Možda bi tako i bilo da jednog dana - u priči sam opisao kako se to dogodilo jer je to stvarno bio nonsens - kuću u kojoj smo živeli nisu opkolili Pećančevi četnici i srpska policija, žandarmerija. Bili smo uhapšeni od strane tog četničkog vojvode.
Lično?Je li on bio tu?
Nije bio sa njima, ali je to dozvolio.I moj otac je bio optužen da je povezan sa partizanima.
A to je bilo, kada?
To je bilo, ne sećam se tačno, možda u avgustu 1941.
U leto?
U jesen.
Ajzinberg: On je imao običaj da strašno tuče svoje zatvorenike. Mi, srećom, nismo bili tučeni.
Kad kažete “mi” mislite na vašu porodicu?
Moji roditelji su bili razvedeni.Ali, kada je rat počeo, ona [majka] je saznala gde smo, sasvim slučajno, što je takođe opisano u pismima, i došla je kod nas. I sve što je bilo među njima pre, njihova neslaganja – izbledelo je. Ona nije ostala sa nama. Odlazila je u Beograd da odnese hranu sa sela, jer u Beogradu nije bilo dovoljno hrane, i da iz Begrada donese odeću i stvari koje su nama bile potrebne, pošto smo napustili Beograd.
Jednog dana je moj otac odveden u logor, a mi smo i dalje ostali u Sopotu, u vrlo posebnoj vrsti zatvora.S vremena na vreme, bili smo puštani da odemo kući i da se presvučemo i operemo, ali nije bilo moguće pobeći, jer da biste bilo kuda putovali, morali ste da imate papir koji smo zvali objava, ne znam…to je nekakva…
Propusnica?
Da, tako nešto.
Ali, kao Jevreji, nismo mogli da je dobijemo, jer nismo mogli da dobijemo lažne lične karte. Zato smo morali da se vraćamo u naš zatvor. Nismo bili čak ni zatvoreni u tom zatvoru. Morali smo da sedimo u hodniku. Moja mama je s vremena na vreme, kada bi neko bio ispitivan ili nešto slično, morala da kuca jer niko drugi nije znao da koristi pisaću mašinu. Kucala je sa deset prstiju, ja sam morao da ložim peć i čistim sobe, da radim.
Ali, nismo bili sami. Bilo je još ljudi u hodnicima, a specijalni zatvorenici su bili zatvoreni u velikoj sobi. Bila je to sala za sastanke u kojoj su oni sedeli, spavali preko noći i bili ispitivani. Tada smo svi morali da prisustvujemo ispitivanju zato što, bila je to neka vrsta... mislim da vojvoda nije bio sasvim normalan.Voleo je da gleda kada ljudi dobijaju batine, a prvi put kad sam to video, onesvestio sam se.Bila je to strašna situacija. A meni je bilo samo 11 godina.
Kasnije sam se navikao da gledam, ali postoji jedan momenat – on to nikada nije radio sam sopstvenim rukama, dolazila su dva vrlo snažna četnika koji su to radili, zabranio im je da tuku ako nisu dovoljno snažni da mogu da tuku – tako je on pod nekim uglom samo davao takt i oni su morali da tuku po tom taktu. Govorio je: „Brže, brže, brže!“
Bičem ili štapom?
I jednim i drugim, to sam takođe opisao ovde.U jednom trenutku (i o tome sam pisao svome sinu) bio sam, bili smo okupljeni u sobi, opazio sam da se nešto mokro pojavilo na njegovim pantalonama. Možda to objašnjava zašto je voleo da gleda kada drugi tuku nekoga.
Mislite da je bio lud?Da li mislite da je bio lud?Je li to bio vojvoda lično?
Njemu je bilo lepo, u seksualnom smislu, i posle nekog vremena bi svršio.To je bilo to.
I to je bio vojvoda lično? On je bio tu?
On je bi tu. Da.
Onda smo dobili šansu, dobru šansu da pobegnemo i iskoristili smo je. Kako smo uspeli, kako sam dobio slike koje ste videli i koje su bile neophodne za lične karte? To je duga priča, imate je ovde.Tako smo stigli u Beograd, imali smo lažne dokumente, propusnice.
Kako ste ih dobili?
Ne znam…Predsednik opštine u Sopotu – prvi je bio dobar čovek – a kad smo već bili zatvoreni, stigao je drugi čovek koji je služio Nemcima, tako da se od njega nismo mogli nadati nikakvoj pomoći.
Ali, jednog dana, dok smo sedeli u hodniku, ušao je čovek koji je radio u jednoj od kancelarija, službenik, i ne gledajući nas, gledajući na drugu stranu kroz prozor, počeo da govori: „Morate da pobegnete, inače ćete biti odvedeni u koncentracioni logor i ubijeni. Učinite to odmah!“ I moja majka je, sedeći na klupi u hodniku i takođe gledajući na drugu stranu, rekla da nemamo papire, nemamo dokumenta.
On je rekao: Dajte mi slike, ako možete, ja ću ih napraviti. Kako nabaviti fotografiju, moju i maminu? S vremena na vreme nam je bilo dopušteno da odemo do kuće seljaka kod koga smo živeli, jer je bila udaljena 5 ili manje kilometara, a bilo je dozvoljeno i da odlazimo u malu kafanu u blizini, oko 50 ili 60 metara od mesta na kome smo bili pritvoreni.
Restoran je držala žena koja je kuvala za vojvodu, spremala mu hranu.A njen muž je bio njegov četnik. On bi uzimao svoju pušku i odvodio nas na prenoćište kod težene.Na drugoj strani ulice nalazio se sopotski fotograf. Nekoliko dana posle susreta sa onim službenikom, dok nas je četnik vodio da tamo prespavamo – sasvim luda situacija, zatvorenici spavaju u restoranu, ništa tu nije bilo normalno – majka je rekla: „Pusti nas da se fotografišemo, želim da svoju i sliku svog sina pošaljem familiji pre nego što nas ubiju.“
On se branio da nema vremena, da ne sme to da radi, ali je moja majka rekla: „Platiću i za tvoju sliku“. „U redu“. To je bilo uveče, oko 6 ili 7 sati, a sledećeg jutra slike su bile gotove.Tako smo dobili fotografije i dali ih onom službeniku.On nam je posle objasnio – sad ne znam ni njegovo ime – da je prijatelj predsednika opštine i da može da uđe kod njega, da obrasci za lične karte mogu da se kupe u svakoj trafici.Tako je on, ili smo mi, ne sećam se, nabavili dva obrasca, stavili slike na njih, on je otišao [kod predsednika] i počeo da razgovara sa njim, uz kafu. I u trenutku kada je predsednik morao da izadje, možda u WC, on je uzeo pečat, stavio obrasce na sto, udario pečate i mi smo ih dobili. Unutra nisu bila upisana naša imena niti bilo šta drugo, ali smo imali nešto.
Mislim, mesec dana ranije – ne znam zašto i ne mogu da objsanim, imao sam 11 godina – u jednoj situaciji kad sam ja bio ispitivan (opisao sam to ovde) neko je pozvao vojvodu da izađe. Sedeo sam u njegovoj kancelariji. Na njegovom stolu je ležala fascikla sa formularima, nepopunjenim objavama, putnim ispravama za četnike: njegovo ime, gde je i kad rođen, odakle ide, kuda ide i zašto. Manji deo na dnu je imao rubrike za članove četničke porodice: njegova žena, deca, a sasvin na kraju: „S verom u Boga, za kralja i otadžbinu! Vojvoda MIlija Majstorović.“ On se tu potpisao. Zašto, ne mogu da objasnim, imao sam samo 11 godina, ali sam uzeo desetak tih formulara. Ne mogu da objasnim zašto, ali čuvao sam ih. Tako smo imali legitimacije i te objave. Nismo još imali prilike da ih popunimo.
Kako smo pobegli? Rekao sam vam kad smo razgovarali telefonom, da su u svakoj grupi postojali ne samo dobri ili loši ljudi, bili su pomešani.Čak i među tim četncima koji su služili Nemce, nisu svi bili loši. Majstorović je bio užasan čovek, u svakom smislu, kao čovek i kao nemački sluga. Ako samo pogledate njegove oči na slici, možda ćete shvatiti ko i šta je on bio.
Neki od njih – ja sam sedeo sa tim ljudima slušajući njihove priče, i možda sam tih dana odrastao brže nego u normalno vreme – i neki od njih su otišli u četnike, u Pećančeve četnike, da bi se borli protiv Nemaca. Bila je tradicija četnika da se bore protiv Nemaca. A kada su stigli i upisali se u odred, nisu mogli da pobegnu iz njega. Neki od njih su osećali da nešto nije kako treba i promenili su stranu, otišli su u partizane.
Vojvoda je bio kukavica. Ako bi partizani – koji nisu bili daleko, već tu na Kosmaju, nekoliko kilometara odatle – ako bi partizani noću zapucali tek da pokažu da su tu, on bi se prepao. Tada je okupljao sve zatvorenike, uzimao narandže i, voleo je da ga zatvorenici ljube u ruku
Šta!?
„ Ljubi ruku ocu vojvodi“- govorio je - „ ljubi, ljubi, ljubi, evo narandže, uzmi je“ – davao je poklone, imao je kutiju narandži, i mi smo morali da mu ljubimo ruku: „Vidiš, otac vojvoda je dobar čovek i vi ćete reći da sam ja dobar. “ To, kad su partizani bili blizu, a kad bi počeli da se približaju još više, on bi iznenada imao nekog posla u Beogradu i brzo bi napuštao Sopot i odlazio u Beograd.
Jednog dana, saznali smo da je ranjen u butinu, neko je rekao da je sam sebe ranio vrlo pažljivo da bi izvesno vreme proveo u bolnici u Beogradu, da ne bi bio tu, gde su partizani bili blizu.
Zatim su počeli protesti među ljudima iz te grupe.Neki od njh su želeli novog, boljeg i hrabrijeg vojodu koji će se boriti protiv partizana. Neki od njih su želeli da odu u Bosnu.Situacija je bila takva da nisu mogli da pobegnu iz tog odreda i odu u partizane. Neki od njh su želeli da ostanu u Sopotu jer je tu hrana bila dobra, a bilo je i seljanki čiji su muževi bili u zarobljeništvu u Nemačkoj, u logorima za vojne ratne zarobljenike. Njihove žene su bile slobodne i voljne, i možda se nešto moglo uraditi sa njima, zato je bilo dobro da ostanu ovde. Znači, bili su različiti.I jednog dana, neki ofciri su rekli:„Dobro, ko hoće da ostane ovde – na levu stranu, a ko hoće novog vojvodu – neka pređe na desnu stranu.I, ljudi koji hoće novog vojvodu ići će u Beograd i tražiti to od Nedića.“ Ne mogu da objasni zašto bi to tražili od Nedića jer oni nisu bili pod Nedićevom komandom već pod komandom Pećanca. U tom trenutku, stojeći u hodniku, majka i ja smo se pogledali i prešli na desnu stranu, osetivši šansu da napustimo Sopot i odemo u Beograd.
I niko od njih nas nije pitao: šta vi to, do djavola, radite?
Sad su oni znali koliko njih želi u Beograd, a koliko da ostane. Sledećeg jutra: „Ustajte, ko ide u Beograd neka siđe dole! “ Delili su municiju i ono što su imali, ne znam tačno šta se dešavalo, mi smo sišli, oni su se rukovali, ljubili, šalili, a mi smo stajali dole i niko nas nije pitao: „Ko je vama naredio da pođete sa nama?“
Zatim smo otišli u Đurince, 4 kilometra od Sopota, gde se nalazila železnička stanica. Tamo smo čekali voz, nije bilo voznog reda, svi vozovi sa nemačkim trupama su imali prednost. Zato smo jako dugo čekali, ne znam koliko, nisam imao osećaj za vreme, ili sada ne mogu da se setim. Ubijao sam vreme, nisam znao šta da radim, kad je stigao mladić koga smo znali iz Sopota. Bio je četnik, ali nije bio kod Majstorovića. Posle rata sam shvatio ko je on bio.Tada nismo znali, mislio sam da je mladić pomalo lakomislen. Stavio je šubaru i pištolj, šetao bi tako lep i mlade devojke su se okretale za njim. Pre njega nam je prišlo nekoliko policajca i pitali su gde idemo, znali su nas, selo je to, svi se znaju.
Moja majka je zaplakala i rekla: „Odvešće nas u logor i ubiti.“ Onda je policajac rekao: „Ne brinite, oni ne ubijaju žene i decu, držaće ih u logoru dok se rat ne završi“.Tada je prišao taj mladi četnik i postavio isto pitanje. Majka mu je dala isti odgovor. On je rekao: „ Čujte, ne pitam vas da bih slušao vaše laži, pitam da bih vam pomogao, ako mogu.“ I majka je poverovala njegovim rečima i objasnila da pokušavamo da pobegnemo, da imamo nekakva dokumenta, ali da ne možemo da ih koristimo jer nisu popunjena. On je rekao: „ Pođite sa mnom.“ Na oko, mislim, 20 metara odatle, bila je mala kafana. On je ušao i rekao vlasniku: „Daj mi pero i mastilo!“ Vlasnik je odgovorio: „Nemoj da mi praviš problem.“ Osetio je nešto. Mladić mu je odgovorio:„ Ako ne ućutiš i ne doneseš mastilo i to što sam tražio, imaćeš problem ! Tvoja kuća će biti spaljena!“
I doneo je. Ko je popunio, a ko potpisao dokumenta, ne sećam se, mislim da ih je ona popunila, a ja potpisao, jer niko u Beogradu ne zna kako izgleda potpis predsednika opštine u Sopotu. Sad smo imali dokumenta. Zatim je i voz stigao. Bili su to stočni vagoni. Četnici su pomogli mojoj mami da uđe.Krenuli smo sa njima i stigli u Beograd. Na beogradskoj železničkoj stanici smo izašli, i pošto smo putovali sporim vozom, koji je na nekim mestima morao da čeka i po više sati, otišli smo u toalet, što su učinili i svi vojnici.Ali, oni su završili svoj posao u toaletu i vratili se, a mi smo ostali da sedimo i sedimo u toaletu, čini mi se čitavu godinu. Kad smo pogledali, nikoga više nije bilo na stanici. Oni nisu ni primetili, a niko nas nije ni pitao ko je vama naredio.Svaki oficir je mislio da nam je neki drugi dao naređenje.Onda smo izašli.Na izlazu su bili policajci, pogledali su naše dokumente, bili su u redu i – bili smo slobodni.
Sa žutim zvezdama na sebi ili ste ih skinuli?
Ne, hvala, dosta je bilo zvezda, skinuli smo ih.
Kad ste ih skinuli?
Mislim da smo ih skinuli kad smo ušli u voz, ne sećam se, ali više nismo nosili trake.Sad smo bili na ulici, ali toga dana, imate to napisano u mojoj priči, (mogu ovde da vam pričam nedelju dana, a to je previše i za vas i za mene) toga dana smo pokušali da uspostavimo kontakt sa nekim prijateljima.
Mogu li da vas pitam za tog četnika za koga ste rekl da niste znali ko je on bio i da ste posle rata saznali ko je on?
On je bio Dražin četnik.To tada nismo znali.Pobegao je i neko mi je rekao da je živeo u Australiji i tamo umro. Nisam siguran da je sve baš tako bilo, ali on je Radojević, Radojević, zaboravio sam mu ime, napisano je ovde.
I onda ste kontaktirali neke prijatelje…
Zvali smo prijatelje, ljudi su bili uplašeni, mnogi su rekli: Ja imam decu, molim te, odlazi, jer za svakog Jevrejina koji se skrivao, ako pokažete gde je, dobili biste 5000 diara, pa čak i za svakog člana porodice koja ga je krila takođe po 5000 dinara, i oni bi takođe bili pobijeni. Ljudi su bili uplašeni, najbolji način za skrivanje, bio je hotel, ali mi nismo imali para. To novca što smo imali, nije bilo mnogo. I prva stvar koju je moja majka uradila, bilo je dao ode kod frizera. To je bio mudro, jer je bila plavuša, i ofarbala je kosu u crno, ako policija izda poternicu, tražiće plavušu.Ona više nije bila plavuša i niko, većina je neće prepoznati
Išli smo na najjeftinija mesta nadajući se da niko ne očekuje da osoba koja se krije živi u hotelu.Menjali smo mesta, zašto i kako, napisano je ovde. Nešto se dogodilo tog dana kada smo stigli u Beograd. Komunisti su ubili dva vrlo značajna policajca, Đorđa Kosmajca i Obrada Zalada i Beograd je bio blokiran, niko nije mogao ni da uđe ni da izađe iz grada.
Tako smo dospeli u još goru situaciju, gori momenat.Morali smo da provedemo tu nedelju ili deset dana, ne sećam se, mislim da nije bilo više od deset dana.Dobili smo nešto novca od ljubavnika moje tetke, zanimljivog mladog čoveka, Mihaila Rajkovića, sreli smo ga na ulici i on nam je dao novac, tako da smo mogli da plaćamo smeštaj.Nije bio spreman da nas povede svojoj kući, ne objašnjavajući zašto.Posle rata smo saznali da je skrivao moju tetku i moju baku i strahovao je da će, ako neko prepozna moju majku ili mene, moja tetka, moja baka i čitava njegova porodica biti pobijeni.
Zato nas je ostavio.Bili smo u kontaktu sa još nekim ljudima i jedan od njih, dobar prijatelj mog oca, predložio nam je (ispričao nam je da je sreo mog oca, kako i gde, opisao sam ovde), savetovao nam je da treba da odemo u Homolje, istočni deo Srbije, koji je bio okupiran ali Nemaca nije bilo tamo.Nije nam objasnio zašto i šta se desilo tamo, ali je rekao: Moja sestra živi u selu Krepoljin, idite kod nje i ona će vam pružiti utočište i pomoći će vam. I mi smo pošli tamo.
Samo putovanje i jeste i nije bilo komplikovano. Mi smo popunili još jednu objavu da putujemo iz Beograda u Požarevac, moja mama kao supruga četnika, a ja kao sin četnika.
Iz Požarevca smo išli drugim vozom za Petrovac na Mlavi, ali nešto se desilo uz put, takođe.U to vreme su postojali razni četnici, Pećančevi četnici, Dražini četnici,Nedićevi policajci i gori od svih – Ljotićevi vojnici, koji su direktno služili Nemce više od bilo koje druge grupe.Postojala je još jedna grupa u kojoj su bili Rusi
Beli Rusi?
Da, beli Rusi. A na železničkoj stanici, u jednom trenutku vidim da moja mama vadi maramicu, briše nos i kaže: „Hajdemo, brzo!“ Ugledala je oficira koga je poznavala od pre rata. On ju je pogledao, ali nije bio siguran, pa se sve lepo završilo.Iz Petrovca smo morali da idemo u Krepoljin.Tu nije bilo voza ili autopusa, morali ste prosto da unajmite nekoga ko ima auto ili kola i konje i da idete sa njim.
Pa, u toj gostionici, hotelu, gde smo prenoćili, ona se raspitala i ispostavilo se da jedan od njih baš namerava da ide u to selo, i malo dalje, u Žagubicu, i da može da poveze i nas za 250 dinara, treba da mu da 50 dinara kaparu , a on će ujutro u 7 sati biti pred hotelom. U redu. On je napustio hotel popivši kafu ili šta je već pio, rakiju.
A onda je našem stolu prišao drugi čovek i rekao: „Čujte, vama treba neko ko će vas odvesti u Krepoljin. Ja mogu to da uradim.“ Moja mama je rekla: „Već sam se dogovorila.“ „Ja ću biti jeftiniji – odvešću vas za 200 dinara.“ „Da ali ja sam već dala 50 dinara“, rekla je moja mama. „Dobro, ali moji konji su bolji, i moja kočija je mnogo udobnija.“Onda je mama rekla: „U redu, ako dođeš pre, ići ću sa tobom.“ I on je stigao pre. Koliko? Deset minuta ili tako nešto.
Kada smo otišli iz Petrovca, začuli smo pucnjavu iza nas. Posle smo saznali da je poternica za nama stigla, onaj oficir koji nije bio siguran, kad je video poternicu, shvatio je da je to bila moja majka.I Petrovac je bio opkoljen, ali malo prekasno. Mi smo uspeli da izađemo. Nismo ni znali u kakvoj smo opasnosti bili.
A zatim, Od Petrovca do Krepoljina, morali smo da idemo kroz klisuru u kojoj je vrlo lep srednjevekovni manastir Gornjak. Kad smo stigli u Gornjak, samo četiri kilometra od našeg odredišta, pojavio se jedan četnik: „Stoj.Vi sa detetom, siđite.“ A seljak je rekao: „U redu, ja ću sačekati.“ „Ne, ti idi! Nemaš šta da čekaš!“ Tu je bila mala livada, pa manastir, i tu je jedan oficir, riđe lepo potkresane brade, sa šapkom i pištoljem, i kaže: „Mi znamo ko ste vi i šta ste nameravali da učinite. Znamo sve, a vaše je da priznate.“
Da objasnim još nešto: kada smo popunjavali naše papire, uzeli smo ime naše predratne sluškinje, rođene u Kastavu, koji se tada nalazio u Italiji, tako da niko iz Srbije nije mogao da dokaže da li je ona ta osoba ili nije.
Ja sam uzeo ime sluškinjinog sina, moja mama je bila Marije Jurčić, što je ime naše sluškinje, a ja sam bio Aleksandar Jurčić.Pošto smo znali mnogo o njoj i odnosima u njenoj porodici, mestu njihovog rođenja, mogli smo da ispričamo istovetne priče, ako bismo bili ispitivani.Tako niko nije mogao da nas uhvati u laži.
Moja majka je odmah priznala, nije mogla da izdrži.Nije mogla da izdrži, samo se sručila dole, pala je na travu, i sedeći na travi, ona je ispričala sve o nama, samo nije rekla kod koga idemo, da njima ne bi naškodila. A trebalo je objasniti da smo mi Jevreji, da smo bili u četničkom zatvoru, da smo pobegli, da pokušavamo da stignemo u Krepoljin u kome nema Nemaca. Četnik je, na moje veliko iznenađenje, skinuo kapu, prekrstio se i rekao: „Gospođo, hvala svemogućem Bogu da ste priznali, vi treba da znate da mi nismo ti četnici od kojih ste pobegli i koji služe Nemcima.Mi smo vojska, Kraljeva vojska pod komandom Draže Mihailovića i mi ne progonimo Jevreje. Mi smo samo vojska koja se nije predala. Ali mi vam ne možemo verovati, jer imamo informaciju da žena gestapovka dolazi sa detetom. Pogledajte onu trojicu.“
Oko 50 metara od nas, na klupi su sedela tri četnika. Nije bilo toplo vreme, bilo je to prvo sunce, a oni su sedeli. „Oni su ovde, spremni da vas ‚ojavaše‘ ”.Mislim da se ta reč ne može prevesti na engleski, ali on je napravio ovakav znak prstima po vratu i ja sam shvatio šta su bili spremni da nam učine. „Tako, mi sada ne možemo da vam verujemo, pa ćete izvesno vreme biti naši, kako da kažem, naši…gosti, dok naši ljudi u Beogradu ne pribave neophodne informacije.“ I mi smo bili smešteni u, bila je to u stvari baraka, drvena zgrada, za šta je korišćena pre rata, zaista ne znam, i ne znam da li postoji još na tom mestu.Nismo bili zatvoreni, ali je na vratima stajao vojnik, na prozorima su bile rešetke, davali su nam istu hranu kakvu su i vojnici dobijali. Bilo je hladno noću pa su nam donosili drva i imali smo finu toplu sobu. Sledećeg dana mi je neko od njih doneo neke stare stripove “Mika Miš”, od pre rata, sećam se.
Koliko smo tu bili, pet, šest, sedam dana, zaista se ne sećam, nemam osećaj…nisam brojao dane. Jednog dana je došao taj četnik, oficir, nije imao oznake čina, ali je bilo očigledno da je jedan od viših oficira. Rekao je: „Dobili smo informacije da je ono što ste nam rekli istina.“ Dao mi je vojničku kapu, šajkaču, sa amblemm predratne vojske i rekao: „Čuj, ti si sada kraljev vojnik.“ Bio sam vrlo ponosan na to. „Vi ćete biti pod našom zaštitom.Žene i deca ne mogu biti u našoj vojsci, ali šta god da vam zatreba, imaćete. Naravno, ako to možemo da učinimo za vas.Sada treba da idete u Krepoljin.“ Onda je moja majka objasnila gde smo nameravali da odemo. „Morate se javiti kapetanu Miki Pejčiću koji je tamo. “ On je bio kapetan, ali su četnici takođe krili svoja imena zbog problema koje su njihove porodice u gradovima mogle da imaju. Krili su i svoje činove. Tako je on bio poznat kao narednik Mika. On je komandant u Krepljinu. „Vi ćete biti žena njegovog brata.Njegov brat je ratni zarobljenik u Nemačkoj.I vu ćete biti zvanično njegova žena, on će vam pomoći.“ Stigli smo u Krepoljin i našli ga, u centru, bio je vrlo visok, snažan čovek, okružern nekim ljudima. Kad je video kako dolazimo, bili smo stranci u toj sredini, pogledao je moju majku i ona je pogledala njega i rekla. „Ja sam…“ Nne znam koje ime je izgovorila, možda ono isto. On nas je poljubio. „Ti si veći od mene.“ Bio sam visok dečak. Zatim smo otišli kod Rade i ostali neko vreme kod Rade. Zatim se nešto dogodilo, to je opisano ovde, zbog čega smo morali da napustimo Krepoljin i odemo u manje selo, udaljenije od glavnog puta. Neke interesantne stvari su se desile i u Krepoljinu tih dana, to je opisano ovde. Špijun, stigao je Ljotićev špijun, bio je tamo i bio je otkriven.To sam gledao.Zatim smo na neko vreme u jesen 1942.godine prešli u selo Izvaricu, prvo u Sige, zatim u Izvaricu, a zatim sam učestvovao u ubistvu jednog Ljotićevog špijuna.
Kako sam ja sa 12 godina učestvovao u tome? On je bio lekar.A tih dana je u nekoliko sela tog kraja počela dezinterija.I ljudi su imali problema i on je dolazio i lečio ih. Seljake je čudilo što on ima auto i šofera. I jednog dana kada je došao u selo u kome smo mi bili, u Jošanicu i ušao u jednu kuću…Mi nismo pojavljivali kad bi stranci bili u selu.Živeli smo slobodno.Seljaci su znali da smo pod četničkim staranjem i nisu pitali ko smo, davali su nam hranu i sve je bilo u redu. Stanovali smo u kući vrlo finog čoveka Ljubivoja Nikolića.Kada je doktor ušao u neku kuću u kojoj je imao bolesnika, njegov vozač je otišao kod seljaka koji su sedeli ispred kuće predsednika opštine i rekao: „Vidite li vi šta se događa? “ „Šta? “- pitali su oni. „ Znate li vi da je on Ljotićev špijun? Kako špijun? On dolazi da izvuče informacije o četnicima i partizanima, o svemu što se događa ovde i kada ode odavde on ne ide u bolnicu već kod Marisava Petrovića, jednog od glavnih Ljotićevih oficira i prenosi mu informacije.“ Naravno da je ova informacija stigla od seljaka do četničke komande, do komande Dražinih četnika. Stiglo je naredjenje da kada on sledeći put dođe u selo ne sme da ode iz njega, da se sa njim učini ono što je neophodno.Sve je pripremljeno, i kada je došao sledeći put, bio je uhapšen od strane tri četnika i odveden. U selu skoro da nije bilo nikog ko je umeo da čita i piše, možda je nekolicina i umela, ali seljaci im nisu verovali. Tako su uzeli mene, bio sam tamo sakriven tako da nisam video doktora. Jedan od njih mi je dao njegovu beležnicu sa vrlo čudnim beleškama. Bio je zapisan datum i sat njegove posete, ali ne i stvarno ime pacijenta.Upisivao je neka turska imena kao Alija i Mustafa, kakvih uopšte nije bilo u selu. Pored imena: „dao mu 10 kubika“ samo koliko, ali nije napisano čega. Samo količine, a iza toga: „umro za dva dana“, jer ih je posetio par puta. I samo takve stvari. Da li je bio ludak koji im je davao neke injekcije da bi ih ubio ili je to bilo nešto drugo, ne znam čak ni danas.Pokušavao sam posle rata da dođem do nekih informacija, ali niko nije mogao ništa da mi kaže. Odveli su ga i ubili.
Ali vozaču nije bilo dozvoljeno da uđe u selo, rečeno mu je da kaže da je zaustavljen na glavnom putu da selo ne bi bilo pod sumnjom da je to učinio neko odatle. Mi se posle toga nismo više osećali sigurnim u selu i otišli smo u planine jer je svaki seljak u tom kraju imao kuću u selu i nešto u planini gde je držao ovce i goveda.To je bila jesen 1942, i od jeseni 1942 do jeseni 1944,godine, bio sam samo jednom u selu, stalno sam se skrivao u planinama.
Nisam bio u četničkim odredima jer žene i deca nisu imali tamo šta da traže, ali su nas oni držali uvek blizu nekih četničkih odreda, jer su oni imali svoje informacije, pa ako nailazi opasnost, oni bi nas obavestili i mi bismo bežali sa njima, tada smo bežali zajedno sa njima, jer je bilo zabranjeno da se ubijaju Nemci. U tom delu Homolja i u istočnoj Srbiji, Krajini, siguran sam i znam da nije bilo znakova saradnje između četnika i Nemaca. Ni jednog slučaja, ali je bilo zabranjeno ubijati Nemce, jer je svaki ubijeni Nemac značio 100 ubijenih Srba, 10 ubijenih Nemaca je značilo i spaljivanje sela.
Zato,čim bi se pojavila i najmanja grupa Nemaca, četnici su bežali. Četnički odredi nisu bili veliki, ne sećam se da sam video grupu veću od 30 ili 40 ljudi, obično ih je bilo po 20-25, ali su među njima bile dve vrste. Jedna je nosila brade, to su oni koji su pobegli u planine kad je zemlja kapitulirala, a među našim seljacima, u srpskoj tradiciji, brade su znak da su u žalosti. Oni su bili u žalosti za domovinom, otadžbinom.
Druga gripa četnika, koji su bili mobilisani je brijala brade, tako da se odmah moglo znati ko je ko, oni sa bradom su obično bili starešine, a oni koji se briju su pripremani da postanu oficiri. U trenutku kad dan “D” stigne, onda će mobilisati druge ljude iz sela, a oni sami bi već bili obučeni da postanu starešine.
U isočnoj Srbiji nije bilo partizana. Oni su napustili Srbiju, ja mislim 1942. i otišli u Bosnu.Nikada nisam čuo četnike da govore nešto loše, da mrze partizane. Oni su na njih gledali samo kao na opasnost, na ljude spremne da Nemce ubijaju sada. Radićemo to kasnije, kad dan “D” dođe, ubiti sada jednog, dvojicu, pet ili deset nemačkih vojnika, to nije ništa, ali je vrlo loše za zemlju.
Tako smo se mi krili u planinama.Homolje je bilo poznato kao hajdučki kraj.Njihova tradicija je da kada nekoga progoni vlast, vi morate da ga čuvate. Hajduci su bili dobri ljudi koji su pljačkali bogate i davali njima.Oni su odlazili u druge krajeve zemlje, pljačkali tamo i donosili ovamo.Mi nismo pljačkali, ali smo bili prihvaćeni i sve vreme, na svakoj farmi, pojati, kad bismo došli i rekli da se krijemo, oni bi rekli: Ostanite ovde. Nisu imali mnogo, ali to što su imali, delili su sa nama. Oni su nam pomagali. Nije bilo ni jednog slučaja izdaje.Na izvestan način smo se zbog toga osećali vrlo siguro.
Naravno, bilo je slučajeva kada smo imali problema čak i sa četnicima.
Zašto? Zato što je u Kučevu bio vojvoda koji je ranije bio u Pećančevim trupama. I kada je Draža Mihailović osudio Kostu Pećanca na smrt,i pogubio ga, ovaj je došao kod Dražinih četnika i rekao: „Vaš sam“, i postao je komandant u tom kraju.Ti ljudi su bili, moram da kažem, poludivlji ljudi.Izgledali su strašno.
Jednog vrlo hladnog zimskog dana, oni su se iznenada pojavili u pojati u kojoj smo mi živeli. Mi smo neprekidno menjali mesta, nikada nismo ostajali duže od šest do deset dana na istom mestu, stalno smo menjali mesta jer smo se tako osećali sigurnijim.
Događalo se da smo na istom mestu bili više puta, seljaci su nas već znali.
I onda kad su oni stigli, bila je oštra zima, kao ova, možda gora.Jedan je pitao naše domaćine: „Ko su ovi?“ Zatim i moju majku i mene: „Ko ste vi, odakle ste? I mi smo, naravno, lagali da smo iz sela i da smo rođaci naših domaćina.A on je rekao: „Ne. Mi znamo da niste.“ Zašto?
Kad su oni stigli, iza kuće (seljaci nisu imali toalet, odlazili su iza kuće ili u obližnju šumu i nisu koristili toalet papir, ali smo mi, s vremena na vreme nalazili neke stare novine, ponekad smo koristili lišće, jer smo imali takvu naviku, ali kad nema ničeg, onda nema), i oni su videli papir što je bio znak da tu ima nekog ko nije seljak. Odlučili su da nas ubiju, da nas zakolju.
Bila je to gadna situacija.Govorili su na vlaškom jeziku.U to vreme sam znao nekoliko vlaških reči, možda i više jer je tu bilo srpskih sela, vlaških sela i mešanih sela, tako da smo razumeli njihovu nameru: mi smo špijuni i oni moraju da nas ubiju.
A šta se događalo u mojoj glavi, ne znam, ali sam rekao: „Čujte, pitate ko smo mi.To nije vaša stvar. Ali ako nam se nešto desi, vaš vojvoda će ubiti vas.“ Bilo je to hrabro, ni sam ne znam koliko.U redu, rekli su, vodimo vas našem vojvodi. Po takvom strašnom zimskom danu, a bilo je veče, niko normalan ne izlazi i niko od seljaka ne ide daleko od kuće.Oni su to znali. „Ne“, rekao sam, „mi smo od vašeg vojvode i sa najvišeg mesta dobili naređenje da budemo ovde i mi ćemo ostati ovde.“
„Ako imate nameru da saznate ko smo mi, idite vi, ali ako ne želite da nas ovde ostavite same“ – tada je naš domaćin počeo da im isto to govori – „ostavite nekog sa nama, a neko može da ode i proveri.“ Jer smo mi mislili: ako ostane jedan preko noći, naš domaćin ima sekiru i taj može biti ubijen.Čak i kad bi ostala dvojica, naš domaćin je imao dovoljno rakije da ih napije, ali ako bi ostala sva trjica, bilo bi teže da se to uradi.Oni su o nečemu raspravljali, a onda je onaj rekao domaćinu: „Dobro, mi idemo, a ti sedi na prag, uzmi sekiru i čuvaj ih. Ako nestanu, ode ti glava.“ I, odoše. Šta im se desilo, nikad nismo saznali, ali je naš domaćin odmah rekao svom sinu: „Donesi pušku.“ Svi seljaci u Homolju su imali puške, pa čak i mitraljeze. I sin je doneo vrlo staru pušku iz Prvog svetskog rata sa tri metka koja su mogla da stanu u šaržer, a onda – kuća je bila na dobrom mestu, ispred nje su bile naslagane gomile drveta za ogrev, a iza toga čistina, pa ako bi oni ponovo naišli, mogli smo da ih gađamo kao na strelištu. Pošto je bilo hladno, smenjivali smo se svakih 10 minuta.Niko se nije pojavio do jutra, a tada je on poterao svoje ovce i prešao kod suseda koji je bio 20-30 mnuta udaljen. Mi smo napustili to mesto.
Bio je to jedan jedini put das mo bili u opasnosti od četnika, ali to nisu bili Dražini četnici. Dogodile su se mnoge dramatične stvari. Tri puta su tri različita psa spasila naše živote.Ovde u mom rukopisu je opisano kako se to dogodilo.
Postoji još jedna priča za koju mislim da bi mogla da bude važna ili zanimljiva za vas, možda ne za Memorijalni Jasenovac, ali ona objašnjava zašto se nešto događalo, a nešto drugo nije.Draža je bio optužen da je ubijao strane pilote. Koliko znam, to je laž.Prvi jezik koji sam naučio i znao bolje od engleskog, nažalost dosta sam zaboravio, bio je nemački, jer je moja mama bila iz Zemuna, a kada je izbio Prvi svetski rat, pobegla je u Mađarsku.U Zemunu je govorila srpski i nemački, jer je to tada bila Austrougarska.U Mađarskoj je naučila mađarski .Zatim je pobegla kod druge tetke u Beč, jer je u Mađarskoj izbila revolucija komunista Bele Kuna.
I kad se vratila u Beograd 1920-ih, ne znam tačno koje godine, zaboravila je srpski. Govorila je mađarski kako-tako, ali je nemački govorila perfektno. Moj otac je došao iz Rusije, iz Gruzije, kao dobrovoljac na Solunski front, i sa srpskim trupama stigao ovamo i tu je ostao. Bio je neka vrsta levičara, ne baš komunista, ali vrlo blizak tome. Odlučio je da ostane u Beogradu, ali je1920-ih, imam njegov pasoš, to je posebna priča, otišao u Gruziju, i vratio se objasnivši prijateljima da to tamo nije ono što je on želeo i za šta se borio kad je bio mlad. Zato je ostao ovde.On je perfektno govorio srpski, moja mama – grozno. Dogovorili su se: ona će sa mnom govoriti nemački, a kad sam napunio 3 godine dali su me je u engleski dečji vrtić, gde sam naučio engleski.Bio je to dečji rečnik, nisam znao sve neophodne reči koje sada koristim.
U vreme kad smo stigli na Homolje, na planinu Bjeljanicu, tamo je bio četnički komandant Blaža Jovanović. Sasvim slučajno, saznao je da znam engleski.Zato sam pozvan da dođem na jedno mesto sat ili više hoda udaljeno od mesta na kome smo tada živeli, jer se tamo nalazila grupa od 10-12, možda 15 pilota.Kad bi saveznički avion bio pogođen, pilot bi iskočio i počela bi trka: Nemci su svojim automobilima jurili da ga nađu, a to isto su činili i seljaci. Obično, mislim svaki put, seljaci bi bili brži, pokupili bi ih, sakrili i kasnije odveli četnicima, koji bi ih krili, takođe u nekoj pojati.
Ja sam morao da prevodim i objasnim na moj način, više rukama nego na engleskom, da su oni ovde sigurni, da će dobijati hranu istu kao seljaci i četnici, a kada se napravi aerodrom, niko nije znao gde, biće odvedeni tamo i prebačeni u Bari.
Da su četnici hteli da ih ubiju, ne bi ih hranili i čuvali.Saznao sam posle mesec ili nešto više dana da je stigla informacija da moraju da pređu na drugu stranu planine Beljanice i borave tamo negde.Tako znam da su optužbe nisu bile istinite.
Žena – premeštahući se od pojate do pojate, desilo se da smo se vratili na ono mesto gde su hteli da nas ubiju – moja majka je imala ručni sat, a žena je velikom sekirom sekla neka drva i rekla: Dobro nam došli ! A zatim: Moram da vas pitam nešto.Meni je dala znak da se malo udaljim, njih dve su nešto razgovarale, mama je gledala u sat, a žena je uzviknula: Jao, sad, sad, sad opet! Nisam znao šta to znači.
A zatim u kući, a tamo sam opisao kako su te kuće izgledale, nad otvorenom vatrom je bio veliki lonac pun vrele vode, dok smo pričali voda je vrila, bile su tu neke krpe i veliko drveno korito. Žena nam je spremila kačamak i sir i mi smo počeli...Žena je, ustvari, izašla po sir u drugu prostoriju, tako je to bilo, i nije se vratila odmah, to je možda potrajalo oko 4-5 minuta. Vrlo brzo se začulo: uee, uee, uee. Ona je radila do poslednjeg trenutka.Sam porođaj je trajalo samo časak.Hteo sam da potrčim, mama mi je rekla da ostanem tu, otišla u drugu sobu i vratila se sa bebom, bila je krvava i umotana, spustila ju je i rekla je: “Saša, uzmi je, onesvestiću se!” I, onesvestila se.
Uzeo sam bebu, a onda je ona rekla gde je pupčana vrpca. Ja sam viđao neke bebe dok je pupčana vrpca još bila tu, a ovde nije bila.Znao sam da su oni spremili tkaninu koju su sami otkali.Bilo je gadno. Uzeo sam parče krpe, podigao vrpcu, za koju sam mislio da je bila predugačka, svezana u čvor na sredini, zatim sam sam uzeo tu tkaninu, nisam znao gde treba da se veže, napravio sam jedan čvor gore, jedan dole i jedan iznad njega, odsekao komad za koji sam mislio da je bio predugačak, on je pao dole, mačke koje su tu bile počele su da se otimaju i odvukle ga pod krevet.
Onda sam stavio malo vode, jer sam video kako žene stavljaju lakat da provere da li je voda pretopla ili suviše hladna i oprao dete nekom krpom. Tada se mama osvestila, a žena vratila u sobu.Bilo je to vrlo lepo veče.Zaboravio sam da objasnim da je bebina baka, pre nego što se to gogodilo, uzela flašu rakije i komad hleba i otišla u podrum.
Ne zbog tog dela, već zbog cele priče, treba da kažem da su brakovi u tom kraju sklapani vrlo rano. Nije bilo neuopbičajeno da se brakovi sklapaju kad mladi muškarac ima 8, 10 ili 12 godina, a mlada žena 14 ili 16.Jer, ona je morala da radi.
A prvo seksualno iskustvo mlada bi sticala sa mladoženjinim ocem.Zato, kada ona dobija bebu, to nije očevo, nego dedino dete. U tim delovima zemlje to je bilo nešto sasvim normalno.
Zatim, da bi se odigrala cela ta predstava, ona nije znala da će se dete roditi, znala je, ali je uzimala rakiju i hleb, odlazila u podrum da prespava, a kada bi se ujutro vratila – dobila je unuče.
To je bilo gotovo te večeri.Bili smo uzbuđeni, završili smo naš obed, jer se sve desilo pre nego što smo počeli da jedemo, polegali smo i onda je moja majka počela da razgovara sa tom ženom. Ona se osećala dobro.Sledećeg jutra je nastavila da seče drva.
Tada je ona pitala nešto, što moram da spomenem i zbog čega pričam celu priču, o našem životu u velikom gradu Beogradu.Ona nikada nije bila tamo, nikada nije bila čak ni u Petrovcu ili Požarevcu. “Čujte, neko mi je rekao da tamo u Beogradu žive Jevreji.” Majka je rekla:”Da.” “A kako oni izgledaju?”Moja majka je pitala: “Zašto?” “Meni su rekli da su oni crni i da imaju velike rogove.” Moja mama je rekla: “Ne, oni izgledaju baš kao ja i moje dete.” Tako je završen razgovor o Jevrejima. Zbog toga vam pričam celu priču o porođaju.
Mislim da je to bio kraj leta kada su se partizani vratili iz Bosne u Srbiju, ne znam tačno u kom periodu, i negde oko Soko Banje, ne znam ko nam je to rekao, bila je linija fronta.Partizani su nadirali,a na drugoj strani su bili Nemci, četnici, ljotićevci.Oni nisu “sarađivali.” Tu je bio front i znalo se: tamo su Nemci, ovde četnici, a onamo partizani i kada su se partizani povukli, četnici i ljotićevci su počeli da se bore jedni protiv drugih. Bio je to haos.Nemci su osetili da je rat na samom kraju i nestali su.Partizani su stigli u ovaj deo zemlje i jednog dana smo na susednom brdu ugledali grupu od nekoliko partizana kako dolaze kod nas.I bili smo srećni, jer nismo imali ništa protiv njih: i oni su se borili protiv Nemaca.
A oni su nas uhapsili, jer su imali informaciju da je moja mama neko ko ima veze na visokom položaju.I onda smo otišli.Oni su, takođe uzeli moju kapu, jedan od njih nije imao šajkaču i stavio je moju na glavu.Uzeli su sve što smo imali, a mi nismo imali ništa. Ja sam imao mali krevet, i moja majka isto.Odvedeni smo u selo Sige i tamo ispitivani.
Oficir koji nas je ispitivao, bio je to član Partije, postavljao je pitanja, moja mama je odgovarala i ispričala celu priču.To je bilo u kući sa više soba.A mnogo godina kasnije, saznao sam kako smo preživeli.On je nekoliko puta izašao napolje, rekavši nam da sedimo tu i da će nastaviti ispitivanje kad se vrati.Jednog dana nam je rekao da smo slobodni i da brzo idemo u selo u kome smo živeli.Mi smo bili u planini. Idite dole u selo, sada je slobodno, i javite se novom predsedniku, koji je sada bio komunista, postavljen od komunista. Rekao sam vam, nekoliko godina kasnije sam sedeo sa prijateljem, prijateljem mojih roditelja, moje bake i moje tetke, koji je bio u partizanima. Večerali smo i on je rekao: ,,Tako, ja sam bio u partizanima, a ti sa dražinovcima.” Rekao sam: ,,U redu, obojica smo živi.” ,,A bili ste i uhapšeni od partizana tamo.” ,,Da, bili smo.” ,,I bili ste ispitivani u selu koje se zove Sige.” ,,Otkud ti znaš sve to?” (O tome nisam pisao ovde, pošto to nije zanimljivo za mog sina). Rekao je: ,,Čuj, ja sam tada bio politički komesar tog odreda.” To je bilo više od komandanta. ,,Znao sam ko ste kad sam čuo vaša imena. Ali bilo je opasno čak i za mene da kažem: ,Oslobodite ih’, jer bih ja bio pod sumnjom da sam povezan sa četnikovom ženom, a zatim i ubijen.Zato sam rekao da ostavi vrata otvorena, da ću ja biti u susednoj sobi i reći mu svoje utiske o saslušanju.Tako smo se za vreme saslušanja par puta našli napolju i ja sam mu rekao: ,Oslobodi ih.Ona nije kriva’.”
Tada smo otišli u Beograd. Spustili smo se u našu kuću na Gundulićevom vencu broj 53. Nije to bila velika kuća, još je tamo, ja sam napisao priču o toj kući, napisao sam nekoliko priča i sve su istinite, bila je to kuća od oko 90-100 metara kvadratnih. U kući smo zatekli tri porodice i starca koji je umirao.Nismo mogli da uđemo u svoj dom. Tada smo otišli kod tog Mihaila Rajkovića. Sledećeg dana smo otišli kod njega i on nam je rekao:,,Zašto niste odmah došli kod mene?” Rekli smo mu da smo se nadali da je otac stigao ranije iz logora, pošto nismo znali da su svi već bili ubijeni. ,,Dobro”, rekao je on, ,,dođite na Pašino brdo“ – to je deo Beograda – ,,ručaćemo i sve čete mi ispričati.” Pitali smo da li zna nešto o mojoj baki i tetki, jer je bio njen ljubavnik – tetkin, a ne bakin.Rekao je: ,,Pričaćemo kasnije o tome.” Pošto smo imali informaciju da je on pričao da su one izbegle u Budumpeštu, nadali smo se da su tetka i baka preživele u Budimpešti i nismo mu više postavljali pitanja.
I kad smo stigli, on je rekao: ,,Prvo ručak, a onda ćemo razgovarati sa Mirjanom.” Ko je Mirjana? Možda njegova nova žena? Majka mi je šapnula: ,,Ručajmo brzo pa nazad kući, jer mi nemamo ličnih veza s njim.” Saobraćaj nije radio i išli smo peške na Pašino brdo, sat hoda, a kad smo ušli u kuhinju, moja baka i tetka su sedele tamo. On nam nije rekao ništa o njima i one uistinu nisu znale ništa o nama. Tako je bilo sigurnije i bolje.
Kratko vreme posle toga, bio sam uhapšen.Kako, to je opisno ovde, i proveo sam 65 dana u pritvoru, i mnoge stvari su se dogodile tamo, video sam Nikolu Kalabića, četničkog komandanta koji je bio na mom spratu, video sam Stankovića, kraljevskog namesnika…čoveka koji obavlja dužnost dok se ne izabere novi kralj.
Regenta?
Namesnika.
Bilo je tu mnogo vrlo čudnih i zanimljivih i različitih ljudi.Bio je to moj univrzitet na kom sam naučio moge stvari.Sreo sam čak i mladića, nije za vašu priču, ali koji je jeo ljude.Imao je oko 19-20 godina, ali je bio najmlađi kada je doveden sa trojicom novih. Ne lažem, to je stvarno istina.Pošto je bio najmlađi, ja sam bio najmladji pa on iza mene, nekako smo se zbližili. Bila je to velika prostorija u kojoj smo ležali na podu. Tokom dana je bilo zabranjeno ležanje, morali smo da sedimo, dva ili tri puta dnevno smo puštani da odemo u toalet. Počeo sam da razgovaram sa njim, a drugi koji su došli u toj grupi došaptavali su mi: ,,Ne sprijateljuj se s njim, on je loš čovek.”
,,Zašto?” On je bio fin mladić. ,,Zašto?” ,,Samo nemoj!” Na kraju mi je rekao: ,,Jeo je ljude u logoru.”
Najzad sam shvatio da su ljude koji su se vraćali iz logora, na samoj železničkoj stanici, na izlazu sa stanice, čekali drugi ljudi – jer su se oni vraćali u grupama – i govorili: ,,Ovaj u zatvor”, za one koji su bili u grupi koja je radila za Dražu. Oni iz grupe koja je radila za partizane, bili su puštani, slobodni. Ovih nekoliko su bili u grupi koja je bila za zatvor.
Oni mi nisu to objasnili. Kada sam pušten na slobodu, nekoliko meseci ili možda godinu dana kasnije, sreo sam ga u gradu, izljubili smo se, jer ja onima nisam verovao.I ja sam mu rekao kakvo je bilo njihovo objašnjenje.Odvratio mi je: ,,Da, radio sam to.” Kako? Zašto? Njegov otac, ne sećam se imena, bio je poznati lekar u Beogradu. Kad je mladić uhapšen, odveden u zatvor, a zatim u logor, bio je gladan.Ljudi su bili ubijani, umirali su od gladi, bilo je ljudi koji su ležali i nisu bili sposbni ni da se mrdnu – ovo je bila njegova priča i ja mu verujem – i oni su bili smeštani u bolnicu, bez lekova, bez ičega. Tu bi bili neko vreme, a kad bi umrli, odnošeni su u krematorijum.Neki od lekara koji su bili tamo – samo da bi se ako ljudi iz Crvenog krsta dođu reklo ,,mi imamo lekare” – prepoznali su ga, videli u kakvom je stanju i počeli da mu donose hranu. Kad se malo oporavio, jedan od njih mu je rekao da će ga neko zadržati tu kao bolničara, ali da će sada morati da nauči da sam dolazi do hrane. Bile su to, međutim, jetre umrlih ljudi, nisu ih oni ubili, ali kad neko umre jetra je još bila u stanju da je dovoljna da prehrani ljude. Oni su je sekli, vrlo tanke odreske, stavili bi je kratko na vatru i hranili su ga.On je studirao medicinu, bio je na prvoj godini kad je uhapšen, u stvari tada univerzitet nije radio, on je bio na prvoj godini pre nego što je rat izbio, i morao je to da radi.I rekao je: ,,Činio sam to.”
Sreo sam vrlo različite ljude i video strašne stvari u tom zatvoru.Moja majka je, isto tako, bila uhapšena.Oslobođeni smo posle 65 dana, a 1947.godine sam uhapšen ponovo. To nije bilo tako…to je bio monoton deo mog života…proveo sam tamo, mislim, deset ili 12 dana. Bio sam uhapšen uoči Pprvog maja, to je bio najveći komunistički praznik – imali su običaj da hapse ljude koji su već bili u zatvoru i pod sumnjom i drže ih na sigurnom dok praznik ne prođe – a zatim sam pušten.
Ništa se nije desilo u tom zatvoru, morao sam da igram šah sa nekim ljudima u istom tom zatvoru. A onda sam počeo da učim, da studiram, da zaboravljam sve što se desilom, sve dok moj sin nije tražio da mu o tome pišem. Ako me sad pitate šta sam juče ručao, ne znam.Čak i sada, ako imam napisanu adresu, pogledam u nju, stavim je u džep, kad stignem u ulicu pogledam u nju opet, jer moje pamćenje nekih stvatri koje se sada događaju bledi i posle pedesete izbledi vrlo brzo.Ali stvari koje su se događale tada, nekako su bolje utisnute u mom pamćenju. To je sve što ja mogu da vam ispričam.
Zato, ako me pitate o kolaboraciji četnika sa Nemcima, ni tada, a sreo sam mnoge od njih – videćete to u ovom što sam napisao – ni u zatvoru ni posle toga, susrećući neke ljude, ne vidim ni jednu situaciju u kojoj je kolaboracija bila bliskija nego…Čak su i partizani imali neke kontakte sa Nemcima 1943.Vi znate za taj slučaj.
To je rat, i može biti, ali četnici su u svim periodima rata samo nastojali da održe naciju, bezbednu i u životi, do trenutka kad se nešto može učiniti.Mislim da je to ono što ja mogu da vam kažem. Više detalja možete naći ovde, a kada je moja knjiga na srpskom izašla, pojavili su se neki ljudi, neki su je pročitali, u nekim novinama je pisano o njoj, a jedan od njih, ispostavilo se da je sada moj sused koji živi u kući do moje, bio je sin tog čoveka koji nas je poslao u Homolje, kod svoje sestre.
Drugi čovek, sa njim imam vezu preko elektronsklke pošte, sin je sveštenika Raška, koji je bio u jednoj četničkoj jedinici.I ja sam ga sreo nekolik puta, a pop Raško je, u stvari, njegov deda.On jedino zna da je tada kada mu je deda ubijen njegov otac imao tri godine.On se čak i ne seća Raška, i sada je mladi čovek – mladi iako je on možda vaših godina ili tako nešto – saznao je, pročitao moju knjigu i pitao me šta ja znam.On samo zna da su njegovog oca uhvatili partizani i negde ubili. ,,Šta vi možete da mi kažete?” Rekao sam da je sve što mogu da kašem o popu Rašku u toj knjizi.Zatim mi je poslao nekoliko slika, jer nije imao čak ni Raškovu sliku.Imao je nekoliko slika i verovao je da je na jednoj od njih njegov deda.Mogu li ja da ga prepoznam? Pogledao sam u sliku, pa u moja sećanja posle više od 60 godina, tada sam ja bio mali, on je bio stariji čovek i nisam mogao da mu pomognm. Sada se mi dopisujemo i ja sam na Internetu našao čak i ime tog višeg oficira koji je bio tamo kada su nas četnici uhapsili kod manastura Gornjak.Taj oficir višeg ranga je Siniša Pazarac, Siniša Ocokoljić- Pazarac. Ja sam probao, ukucao njegovo ime i tamo se pojavila njegova slika u uniformi, verovatno sa oficirske akademije, i kratka biografija. Nekolicina ljudi koji su povezani sa mojom pričom su mi pisali ili me zvali telefonom, održavam veze sa njima. Mislim da je to kraj cele priče, osim ako vi imate neka pitanja, ako imate nerava za mene.
To su ljudi koji imaju veze preko roditelja, nema nikog ko ko je još živ?
Taj čiji je deda bio pop Raško, pisao mi je da je posetio mesta – pop Raško je bio sveštenik u blzni Žagubice, u Trškoj crkvi, kilometer od Žagubice – rekao mi je da su dvojica ljudi, tada, iz Kosanice, sela blizu Žagubice, još bližeg Jošanici, mestu iz koga sam pošao u planine, koji su bili sa Sinišom u njegovoj jedinici još živi i da on namerava da ih poseti i nada se da bi oni mogli da prepoznaju nekoga sa slike i kažu mu više detalja o onome što se desilo njegovom dedi. Ja sam sada u 80-tim, a ti vojnici, ti četnici su više od deset godina stariji od mene, što znači da su sada stari 90 ili možda više godina, zato ne verujem da su mnogi od njih još uvek živi.
Kažete da ste dve godine bili u planinama, da li ste hranu stalno dobijali od seljaka?
Neki od tih seljaka su rado davali, delili sa nama to što su imali.To što su imali bio je kačamak, kukuruz kuvan u vodi i to je sve, često bez soli i ičeg drugog, nešto sira, poneko jaje, mesa je bilo vrlo retko i bilo je veliki luksuz, jer su ovce bile potrebne da daju vunu i mleko. Samo na velike praznike, ali mi to nismo imali jer smo ostajali skriveni izvan sela u šumama po nekoliko dana, ponekad i duže, to što smo imali u torbama bilo je skoro ništa, tako da je bilo normalno ne jesti 2 ili 3 dana. Bilo je mnogo teže izdržati bez vode.Srećom, na tim planinama smo na mnogim mestima nalazili male izvore, ali se jdnom dogodilo das mo bili skriveni ne više od 50 do 100 metara od izvora.
Ali u planinama su bili i ljotićevci, bili su svuda, tražili su četnike i mi se nismo usuđivali da izađemo sa mesta na kome smo se krili. To je isto opisano ovde, jedan dan-dva dana, mislim da sam tri dana žedneo.Nisam imao posudu u kojoj sam mogao da držim vodu,i posle tri dana je bilo strašno.Bez hrane možete lako, ali bez vode –ne.Mislim da je to bilo četvrtog dana, odlučio sam da izađem, bio sam mlad i sposobniji da pužem do tog mesta neprimećen.Kad sam počeo da puzim, sklanjajući grančice i lišće da ne pravim nikakvu buku, bila je tišina, nigde nikoga, a u šumi se čuju i vrlo udaljeni zvuci.
Koliko sam puzao, bilo je rano jutro, pred zoru.Zatim sam se onesvestio i kad sam se povratio, probudio, sunce je bilo visoko.Produžio sam, a na samom mestu gde počinje izvor bilo je nešto kao jezero, površine kao pola ove sobe, i iz tog jezera je izlazila mala otoka.Kad sam stigao, sećam se, osetio sam da ću ponovo da se onesvestim i samo sam spustio glavu, jer sam dotle puzao, i počeo sam da pijem.Nikada nisam osetio nešto toliko lepo kao tad.Pio sam i pio, i ne samo da je nestala moja žeđ, nestala je čak i moja glad. Osetio sam divan ukus.Imao sam malu keramičku posudu, zahvatio sam vode, i shvativši da tu nema vojnika, vratio sam se da odnesem vode mojoj majci.Voda u tom jezercu je bila vrlo bistra, poneki list je plivao po njoj, žuti, i zraci sunca su obasjavali blatnjave grane. Pamtim tokao fotografiju i sada, i tada sam shvatio da je u vodi bilo nešto poput zrna grožđa, gomilice žabljih jaja. I dok sam pio vodu, ja sam ih progutao. Nikad to nisam rekao majci, učinio sam to ne znajući šta radim, ali sad mogu da ih jedem, da ih pečem – u tom trenutku bio sam spreman da jedem bilo šta.Tako, što se tiče hrane, bilo je naravno nekoliko trenutaka kada smi i mi jeli meso.Kada smo u opasnim situacijama bežali sa četnicima, dobijali smo istu hranu koju su i oni jeli. Priče koje su pričali partizani o njihovoj raskošnoj ishrani, kako su jeli samo meso i gibanicu i šta ti ja znam, toga u Homolju nije bilo.Moguće je da se tako nešto dešvalo i u selima u blizini Beograda, jer je i među četnicima bili raznih ljudi.Šta su jeli? Krompir, kupus i jednom mesečno pasulj, kuvan u vodi sa nešto luka, i kačamak.I ponkad proju.Znate li šta je proja? To je nešto kao pečeni kačamak.
Kukuruzni hleb?
Da, kukuruzni hleb.To su bili naši obroci.Moja majka je umela da plete, i radila je za žene seljaka vunene stvari, pletući džempere i druge stvari, i tada su nam oni davali sir i slaninu, tako da smo imali i to s vremena na vreme.Ni ja nisam sedeo besposlen.Pomagao sam u čuvanju ovaca i u drugim poslovima koje su oni obavljali, a tako je činila i moja majka. Tako smo dobijali i dodatnu hranu od seljaka i oni su nam vrlo rado pomagali. Jednom se desilo, bila je zima, i stigao sam na odredište, sada ne znam ni gde se to desilo jer smo često menjali mesta, ali znam da nisam imao cipele. Umotao sam se u neke krpe.Naučio sam kako se prave opanci na onaj najprostiji način, ne onaj finiji, imam crtež tih opanaka koje sam sam napravio.
On mi je rekao: ,,Pođi kod mene.” Imao je veliki kovčeg, otvorio ga je i uzeo dobre pantalone i dao ih meni.A moja majka je rekla: ,,Ja nemam para da vam ih platim!” On je na to rekao ,,Nemojte da brinite, vi se krijete, on nema odeću, ova nije više za upotrebu, a to su pantalone mog sina. One su tako dobre zato što ih je nosio samo u svečanim prilikama i kad ide na vašare, a vama su potrebe za nešto mnogo važnije.”
S vremena na vreme, Mihailo, koji je znao da smo negde na Homolju – a u Žagubici je bio jedan apotekar – i on je njemu slao pakete za nas. Apotekar ih je davao seljacima.Oni su zaista znali gde smo mi u kom trenutku i slali su ih u planine.Oni su znali u kom delu Homolja smo se krili u prečniku od dvadesetak kilometara – videćete to na karti – i za mesec, dva ili tri, dobijali smo paket.
U prvom koji nam je poslao ne znajući šta nam treba, bile su stvari koje je imao u knjižari: olovke, papir, knjige.Držao je knjižaru, poznatu beogradsku knjižaru ,,Rajković i Đjuković”. Slao je olovke i slično. To nam nije koristilo tako da smo to poklanjali seljacima. Kasnije je nekako shvatio šta nama treba pa smo dobili nešto odeće. Jednom sam dobio cipele koje su meni bile velike, a mojoj mami male. Ali neke od tih stvari su nam pomagale.Ostatak smo u to vreme koristili za poklone koje je moja majka darivala.Toliko o našoj hrani.
A taj Mihailo, ko je on bio?
Mihailo? Mihailo je bio čovek koji je krio moju tetku i moju baku.
O da, da.
Ali on nije tačno znao gde smo, znao je samo da smo negde na Homolju. Taj apotekar je bio u nekakvoj vezi sa seljacima koji su znali nešto o nama. Jednom se dogodilo da smo dobili poruku od seljaka kojeg nikad ranije nismo sreli, a ni kasnije, čini mi se, da je Ljotićev oficir došao da živi u Žagubici, u njegovoj kući.Bio je vrlo fini čovek, donosio je deci slatkiše i posle nekog vremena provedenog tamo, bio je vrlo tužan i nervozan. Domaćin ga je pitao šta mu se dogodilo, zašto je tužan.On mu je rekao: ,,Brine me strašna situacija. Ovde negde u planinama krije se žena sa detetom, žena Jevrejina koji je pobegao iz logora.”
Pre toga, to moram da vam kažem, zato što seljaci nisu znali ko smo mi, moja majka je imala ime Marija Jurčić, a ja sam bio Aleksandar Jurčić, proširio se glas da je moja majka Kraljica Marija, a onda je Ljotićev komandant Marisav Petrović, koga sam pomenuo, održao sastanak i rekao: ,,Čujte, gore u planinama je žena koja se predstavlja kao vaša kraljica.Ona laže.Vaša kraljica vas je napustila i ona je u Engleskoj. A tu lažljivicu ćemo uhvatiti i onda ćemo videti ko je ona u stvari.” Cela priča o mojoj mami kao kraljici Mariji nije potrajala, ne zbog Marisava Petrovića već zato što je moja majka već objasnila da to nije tačno.
E, taj čovek [Ljotićev oficir koji je stanovao kod seljaka koji je doneo poruku] je rekao da smo mi Jevreji,da je muž moje majke, moj otac, pobegao iz logora i da ga on krije.On krije mog oca. On je u vrlo lošem stanju, ne može da jede, tužan je i stalno misli šta je bilo sa njegovom ženom i detetom.Rekao je: ,,Kad bih mogao da mu ih odvedem, da ih povežem, on bi preživeo, ovako mislim – on će umreti. Pošalji poruku u planinu, objasni im da se nešto mora učiniti za spas njegovog života.”
I ta priča je stigla do nas.Bio sam spreman potrčim, ali bio je tu neki osećaj, instinkt, ne znam šta, naučio sam mnogo o tome kako da čuvam svoj život u to vreme, pa sam rekao: ,,Čuj, pitaj oficira da li taj čovek ima beleg na telu kakav imam i ja.” Ja imam ovde ovu crnu tačku, ne znam kako vi to zovete, mladež. I moj otac ga ima. ,,I kako su mog oca zvali kad je bio mali?”. Zvali su ga Mati. Kada je ta poruka stigla do oficira, prestao je da tuguje, napustio je tu kuću i nikad se više nije pojavio. Bila je to zamka.Cela priča je u tome da su različite stvari pokušavale da nas uhvate.Šta su sve učinili ne znajući ko smo, opisano je ovde.
Da li to znači da je bila retkost da se ljudi kriju u planinama, da ih nije bilo mnogo? Očigledno. Iznenadjujuće!
Koliko se ljudi krije?
Vi ste bili tako poznati tamo?
Mislite li uopšte ili samo na Jevreje?
Mislio sam da bi bilo normalno da se mnogo ljudi krije u šumama.
U šumama su bili četnici, u delu zemlje u kome sam ja bio bili su četnici, u drugim krajevim su bili partizani ili čak i komunisti. U Homolju, blizu Laznice, na par sati hoda od mesta gde smi mi bili, o tome smo samo čuli, ja ih nikad nisam sreo, bila su, mislim, tri ili četiri partizana. Oni su bili u nekim partizanskim odredima, a kad su se ti odredi povukli u Bosnu, oni su ostali.Četnici ih nisu tražili ni progonili. Oni i dalje nisu pravili nikakve probleme Nemcima, ali su bili sakriveni. Sreo sam u nekoliko slučajeva samo ljude koji su bili povezani sa četnicima. Nisu bili u njihovim jedinicama, ali su bili u nekoj vezi – to je opisano ovde, nije tako važno – ali nisam sreo nijednog Jevrejina. Jedini čovek koga sam video, baš sada pričem kratku priču o jemu, bio je čudan čovek koji je kad su Nemci mislim 1941. okupirali Kipar – znate da su Kipar držali Engleske trupe i da je tada bilo mnogo ratnih zarobljenika, od kojih su neki iskočili iz voza u blizini Beograda – i on je uspeo da se dokopa Homolja i pridruži Dražinim jedinicama. Video sam ga samo jednom, ali znam priču.Bio je u Dražinim jedinicima.Nije bio sasvim crn, ali je bio vrlo tamne puti, mislim da je bio iz britanskih kolonijalnih trupa, ne znam iz koje zemlje.
Možda iz Pakistana?
Ne znam, ali njegov engleski je bio gori od mog.Dok je bio u četnicima, pretpostavljam da je bio lep čovek. U Homolju postoji endemski sifilis. Mnogo ljudi je imalo sifilis. Oni koji su imali nasledni sifilis, nisu bili zarazni.Ali tamo se verovalo da, kad primetite da imate sifilis, morate da ga prenesete nekome drugom i onda više nećete biti bolesni.Tako se bolest vrlo lako prenosila i on je dobio sifilis. Zbog sifilisa je imao neke otvorene rane između nogu i jedno vreme nije bio u stanju da hoda.Zato nije mogao da ostane u Dražinim jedinicama.Oni su mu pomogli da se zaposli u restoranu na Crnom vrhu.To je između Bora i Žagubice, to je vrlo visoko i zimi je obično dubok sneg.Radio je tamo i, ne znam kako, saznao je da smo mi tu negde. Posle nekog vremena, usred zime… Zimi nije bilo tako opasno jer ni Nedićevi ni Ljotićevi četnici nisu izlazili za velikog snega, pa smo se osećali znatno sigurnije. I jednog dana se on pojavio. Mi nismo bili daleko od Crnog vrha.Ne sećam se šta smo pričali.Mislim da nam je pričao o svojoj prošlosti, kako je pobegao, ništa što sam posebno zapamtio.Proveo je sa nama sat ili dva, ispričao kako je iskočio iz voza, da je bio u tim jedinicama, i da sada radi tamo i pomaže toj ženi koja drži restoran i čiji je muž u Nemačkoj u logoru za vojne ratne zarobljenike. Onda je otišao kući.
Posle ne znam koliko vremena, Nemci koji su tuda prolazili i zaustavili se tu jer je mesto bilo na samom putu, uhapsili su ga. Počeli su da viču: ,,Četnik? Partizan? Četnik? Partizan?” Šta je on tada mislio ne znam, ali seljaci su mi rekli da je on počeo da viče: ,,No Četnik! No Partisan! I am a Moslem. Alah! Moslem! I am British solder.” Streljali su ga. Tamo je sahranjen i sada niko ne zna gde on leži i ko je on.On je bio jedan od nekolicine koji nisu bili ni četnici ni partizani, a za mene je to vrlo tužna i čudna priča.To je sve.
A vaš otac?
On je bio jedan od poslednjih zatočenika logora Sajmište.Nemci su ga držali do kraja jer je kao arhitekta tamo gradio neke objekte. I kada je logor bio skoro prazan, kad je tu bilo samo nekoliko žena, jedna od njih koja je preživela rekla mi je da ona ne zna tačan datum kada se to dogodilo, u tom paklu i zbrci nije ni mogla da zna datum, ali u maju 1941, on je bio...
On je imao nekoliko prilika da dođe u Beograd, naravno, pod oružanom pratnjom.Rekao je da su mu za izgradnju tih objekata potrebne neke tabele za mešanje betona i slično. Tako je došao kod onog čoveka koji je nas poslao na Homolje kod svoje sestre, i kod svog dobrog prijatelja zubara. Bio je vrlo gladan, u lošem stanju i pričao je kako su ih nemačke vlasti obavestile da će preostali zatočenici (arhitekte, inženjeri, stričnjaci) biti poslati u Poljsku na rad u poljskim rudnicima.
,,U redu”, rekao je on, ,,spreman sam daradim bilo gde.” Ali, to je bila laž. Svi su pobijeni.Ta žena mi je pričala da je bila prisutna kada su ga jednog dana strpali kamion.Bio je to kamion dušegupka u kome je ubijen i zakopan u Jajincima, sa mnogim Jevrejima koji su odvedeni sa Sajmišta, ubijeni u dušegupci i zakopani u Jajincima.Pred kraj rata su Nemci iskopali njihove leševe i spalili ih.Takva je bila njegova sudbina.
Rekli ste kamion-dušegupka, da li to znači da su ubijeni u njemu tokom vožnje?
To je bio specijalni kamion koji je stigao iz Nemačke.David Albahari je napisao priču o tome, istinitu priču.Vozili su ih, u kamion bi napakovali približno 100 ljudi. Ljudi su mislili da to neće trajati dugo, samo dok ih prevezu do voza.Kad bi izašli iz Beograda, morali su da prođu kroz Beograd, zaustavili bi kamion i preusmerili izduvne gasove u unutrašnjost i svi su bili mrtvi do Jajinaca.
On je rekao tom prijatelju koji je nas poslao na Homolje… kad je došao kod njega… nemački vojnici koji su ga pratil nisu bili mladi već trećepozivci. Onda im je očev prijatelj dao nešto para i oni su prešli ulicu i ušli u restoran ,,Mornar” koji još postoji, i popili svoje pivo, a onda se vratili i poveli mog oca nazad u logor.A očev prijatelj Dušan je imao dobre prijatelje u policiji. Zato je rekao mom ocu da će, kad on sledeći put dođe, dati dosta para vojnicima da se napiju, ,,A tebe će za to vreme uhapsiti beogradska policija i odvesti na Homolje, ili gde god ti želiš.” On se pojavio sa tim predlogom još dok smo bili u Sopotu. Ali mi smo se tada tamo osećali sigurnim i moj otac je to odbio, rekavši: ,,Hvala, mi smo ovde sasvim bezbedni i ovde se osećam dobro.” Sad mu je moj otac objasnio da ne želi da beži jer su Nemci u logoru izdali naredbu da će za svakog odbeglog streljati po 70 zatočenika.Zato on neće da beži i time ubije druge. Da je on … Oni su i tako i tako bili pobijeni. To je sve što ja znam o njemu.
Izvinite, ti zatočenici koji bi bili ubijeni su drugi zatočenici?
Da.Sedamdeset njih. To je bila njegova priča.
Znači, on je pušten iz logora pod pratnjom i ako bi pobegao oni bi se vratili u logor i pobili 70 zatočenika?
Da.I zato, ako vam se nešto desi, ako ste u bilo kakvoj opasnosti – bežite glavom bez obzira.
Back to Voices of survivors